Lajanje na komandu
Osnovna komanda je „glas". Priličan broj navika stvarno treba razviti putem prinude ali u slučaju o kojem sada govorimo ta je metoda potpuno neprikladna i bio bi kontraproduktivan. Lajanje je samo jedan od mnogih načina na koji pas reaguje na nadražaje i izražava svoja osećanja. Lajanje naime može biti izazvano uzrocima najraznovrsnije prirode.
Zadatak dresera se sastoji u tome da dovede psa u uslove u kojima će lajanje biti uvek ispoljeno a naredbom GLAS on treba da zaustavi lajanje.
Za razvijanje ove navike koriste se sledeći postupci, na primer, pas se dovode u nepoznatu sredinu, veže se za neko drvo a dreser se pravi da odlazi. Nepoznata sredina i odlazak gospodara će po pravilu jako uzbuditi psa tako da će on početi da cvili a zatim i da laje. Čim pas počne da laje dreser treba brzo da mu pritrči izgovarajući komandu „glas" milujući ga. Ova metoda daje veoma dobre rezultate. Obično se već posle par vežbi kod psa razvija uslovni refleks na komandu „glas".
Drugi mogući postupak je izazivanje lajanja pomoću hrane. Dreser naredi psu da sedne ispred njega, spušta povodnik na zemlju, stane nogom na njega, u desnu ruku uzme parče mesa i maše njime ponavljajući komandu „glas". Pas će početi da skače da bi dohvatio meso ali ga neće moći dohvatiti pošto je povodnik suviše kratak. Na kraju se pas iznervira što nije u stanju da dohvati meso i počinje da laje. Dreser za taj momenat vezuje komandu „glas" i nagrađuje psa poslasticom. Kasnije će kod psa izgraditi uslovni refleks drugog reda — lajaće samo na komandu „glas" i pucketanje prstima.
Lajanje se može izazvati korišćenjem odbrambenog refleksa naime dreser drži psa na kratkom povodniku, zatim se iznenada pojavljuje pomoćnik i počinje da draži životinju. Čim pas počne da laje dreser izgovara komandu „glas" i ponavlja je nekoliko puta a pomoćnik tada odlazi. Svaki put kad komandi usledi lajanje psa treba nagraditi poslasticom i milovanjem. Ponekad pas laje i na samo šuštanje i za te trenutke treba vezivati komandu „glas".
Lajanje je moguće izvoditi i visećim predmetom. Pas će pokušati da ga dohvati i pošto ne može počeće da laje.
Ako je psa teško izazvati da laje uz pomoć pomenutih nadražaja treba se poslužiti metodom oponašanja — stavljati ne dresiranog psa u grupu dobro dresiranih pasa. Tako će se najverovatnije postići željeni cilj. U prvim danima obuke lajanje na komandu dreser mora nagrađivati poslasticom i sam pokušaj lajanja. Kasnije se poslasticom nagrađuje samo glasno i razgovetno lajanje.
U slučaju da pas ne reaguje lajanjem u jednoj od gore navedenih tehnika nadraživanja preporučujemo da se neki obični nadražitelji pojačaju. Pošto pas nauči da laje na komandu i pokret dresera prelazi se na obuku lajanja na rastojanje. Tada dreser mora da naredi psu da sedne a da se sam udalji na rastojanje od 8 do 10 metara. Okrenuvši se licem prema psu izgovara komandu „glas" i pucketa prstima malo podignute desne ruke zahtevajući lajanje.
U početku treba biti zadovoljan i samim pokušajem lajanja i treba ga obavezno nagraditi poslasticom i milovanjem. Obično će posle nekoliko dana obuke pas početi da dobro laje na komandu koja se izdaje sa rastojanja.